Koliko tačno novca treba imati „sa strane“ i gde ga čuvati? Stručnjaci dali odgovor

Novac koji stoji na računu deluje kao najmirnije mesto na svetu, sve dok ne shvatite da svake godine tiho gubi na težini. Kad cene skoče, kad posao postane nesiguran ili kad se svet zatrese, prva reakcija većine nas je ista: ostaviti što više sa strane. Tu i počinje zabuna, jer finansijska rezerva ne meri se osećajem, već konkretnim brojkama.

Ljudi koji se profesionalno bave novcem imaju jednostavnu zamerku na taj refleks. Nije poenta gomilati iznos na računu i nadati se najboljem.

Dva pitanja odlučuju sve: koliko te rezerve zaista treba da imate i na kom mestu je držite da bi ostala bezbedna.

Koliko treba da iznosi finansijska rezerva

Najčešće pravilo u ličnim finansijama vrti se oko fonda za nepredviđene situacije. Nemačka Sparkasse savetuje da svaka osoba ima lako dostupnu rezervu u visini oko dve do tri mesečne neto plate. Prevedeno u brojke: ko mesečno prima 3.000 evra neto, trebalo bi da ima između 6.000 i 9.000 evra odvojeno.

Ta para nije za svakodnevnu potrošnju i ne dira se zbog rasprodaje. Ona čeka pokvaren auto, hitnu popravku u stanu, zdravstveni trošak, privremeni prekid prihoda ili neki drugi veći udarac koji dođe bez najave.

Koliko su ljudi spremni da odvajaju, dobro se vidi na nemačkom primeru. Tokom 2024. godine stopa štednje u toj zemlji bila je 11,5 odsto, što znači da priličan deo raspoloživog novca ne ode odmah, nego ostane za kasnije.

Zašto je 100.000 evra granica koju ne smete preći

Kad ušteđevina naraste, u igru ulazi druga cifra koju štediše u Nemačkoj drže u glavi. Bankarski depoziti građana tamo su pokriveni sistemom osiguranja do 100.000 evra po osobi i po banci. Ako banka propadne, iznosi ispod te granice trebalo bi da budu zaštićeni.

Ovde većina napravi grešku. Limit se ne broji po računu, nego se sve sabira. Imate tekući račun, štedni račun i oročen depozit u istoj banci? Ta tri iznosa idu u isti zbir, a zaštićeno je ukupno do 100.000 evra u toj kući.

Kod zajedničkih računa priča je drugačija: ako su vlasnika dvoje, zaštita može ići do 200.000 evra, po 100.000 na svakog. Problem nastaje čim jedna osoba u jednoj banci pređe stotinu hiljada. Ako banka padne, deo iznad zakonskog limita ne mora automatski da vam se vrati u celosti.

Trik štediša sa krupnijim iznosima: Više banaka, isti novac

Baš zbog te granice, ljudi sa ozbiljnijom ušteđevinom novac ne drže na jednom mestu. Ko raspolaže sa 200.000 evra, sigurnije prolazi ako 100.000 ostavi u jednoj banci, a drugih 100.000 u drugoj. Tako svaki depozit ponaosob ostaje unutar zaštićenog limita.

Sigurnost banke ipak nije jedina stavka. Velika gomila gotovine ili novac na računu sa bednom kamatom dugoročno vas košta, i to bez ijedne uplate. Ako je kamata niža od inflacije, stvarna vrednost tog novca polako curi. Na izvodu piše isti iznos, a za njega ćete kroz nekoliko godina kupiti manje nego danas.

Zato ljudi koji planiraju lične finansije prave jasnu razliku između dve vrste novca. Jedan mora da bude dostupan istog dana, jer služi za iznenađenja. Drugi je kapital koji se čuva dugoročno i njemu brzina nije glavni posao. Kad se to dvoje pomeša, obično ispadne da vam ni jedno ni drugo ne radi kako treba.

Suština je prosta: finansijska rezerva mora biti dovoljno velika da vas iznenadni trošak ne obori, ali veća ušteđevina ne sme da leži na jednom mestu bez računice o limitima osiguranja i o tome šta inflacija radi sa njom

(Espreso/krstarica/prenela PV)